U vremenu kada je komšijsko druženje skoro zamrlo, dodatno pospešeno korona virusom, uvek iznenade pojedinci koji imaju energiju da okupe ljude koji žive u blizini jedni drugih. Pre tri godine već smo predstavili stanare dela naselja “Zbratimljeni gradovi” čija su se deca u prostoru oko zgrada družila i igrala.

Kako nam je tada rečeno oni su napravili bazu za lepše odrastanje. Neki od njih su u međuvremenu malo porasli, ali je inicijatorka svih tih okupljanja, majka troje dece, mlada Maja Lučić nastojala da ta ideja ne zamre, i da se deca, ali i komšije aktivno druže. S obzirom da kažu da u svakom čoveku treba očuvati deo te dečje želje i energije za pozitivan stav u životu, ona je podstakla komšije da naprave drugu bazu od materijala koji pronađu i u kome mogu da predahnu i odmore se, ali da deca upražnjavaju svoje igrarije. To je bilo neophodno kaže, jer je postojeći mobilijar u naselju “Zbratimljeni gradovi” već podosta oštećen:

Mi ovde imamo malo klupica, igralište postepeno propada, klackalica se polomila… Zato nam je palo na pamet da mi sami deci napravimo neko igralište. Niko od nas nema baš neke mogućnosti, ali smo od ostataka koji nam nisu trebali naparvili tu “bazu” za druženje. Voleli bismo da kada bi neko mogao da nam pomogne da napravimo još jedno igralište, fale nam I reflektori na sportskom terenu… Najveći problem nam je česma, jer deca koja izlaze da se igraju, nekad moraju ad se penju I na peti sprat po flašicu vode, što nije uvek lako, jer nijedna zgrada nema lift. Naša deca , a imi povremeno sa njima, dosta vremena provodimo napolju. Tu seigramo, učimo, pričamo. Važno nam je što smo ovaj skromni kutak napravili sami, ali očekujemo I da će nas neko podržati u nastojanjima da ulepšamo proctor I omogućimo deci lepše odrastanje, kazala je Maja Lučić.

Maja Lučič je napravila i mini spot na društvenim mrežama o gradnji “nove baze”, a o tome kako su se snalazili kaže:

Iskreno, po kontejnerima smo pronalazili neke daske I ostalo što je odbačeno. Vadili smo ponešto i iz podruma, a onda stavili sve na gomilu da vidimo sa čim raspolažemo. Prezadovoljna sam šta su sve komšije uradile, ističe Maja.

I ostlale komšije koje žive u tom Naselju su svesrdno podržale inicijativu Maje Lučić i tu su skoro svakodnevno, bez obzira na vreme, onako kako ih radne obaveze dozvoljavaju. Njihove priče su raznolike, od usmeravanja dece ka pravim vrednostima, do razmatranja situacije oko polaska u školu:

Tu smo tokom čitavog dana. Neki su već ujutru napolju, ali najviše dece ima popodne. Lepo se druže i mnogo su vaspitana i dobra deca, a mi ih učimo da kažu i “hvala” i “izvini”, priča Jovana Marković.

Za svakog roditelja je najvažnije da dete odrasta u okruženju svojih vršnjaka, da ima bezbedno i bezbrižno mesto za igru, a toga ima u ovom naselju. U naselju je, čini mi se, svake godine sve više dece, što me jako raduje. Takođe sam primetila ove godine da ima puno starije dece koji ih uče kako da se igraju, koja ih usmeravaju kako da se ponašaju. Izmišljaju neke igre, imaju struktuirano to vreme koje provode napolju za vreme raspusta. Zato mi je drago što se i odrasli i deca trude da jedni drugima ulepšaju to vreme, kaže Katarina Milićević.

Među onima koji su direktno učestvovali u gradnji “baze” je i mladi Miloš Jovanović.

Poenta svega je bila da možemo na jednom mestu da okupimo decu. Smišljali smo svi zajedno kako da to uredimo kako bi deca imala gde da se igraju I da budu na okupu. Na početku nismo imali skoro ništa, ali smo međusobnim dogovaranjem ipak uspeli da napravimo ovaj kutak, istakao je Miloš.

Razlika između dece koja se druže je velika. Odrasliji brinu o mlađima, tako da su roditelji sigurniji.Dočekali su nas uz muziku zajedničkom igrom čije su pokrete savladali uz pomoć jedne mlade žene koja je animator, a pomažu i svi ostali koji vole igru. I svi su hteli da pričaju pred kamerom, što naravno nije bilo moguće, pa evo nekoliko njihovih pričica:

Angelina, 5 godina- Igramo se, plešemo, igramo se žmurke, sakrivamo se...

Helena, 5 godina- Igramo se jurke I žmurke. Želim parkić.

Maša, 4 godine- Igram se sa mojom drugaricom Helenom. I ja bih želela parkić.

Tara, 10 godina- Igramo se uvek u “bazi”. Pričamo, rešavamo problem, ako neko nekog udari i ako neko nekog vređa..

Andrija, 9 godina- Ovde se igramo žmurke, probijanke, lastiša, između dve vatre i svi se lepo družimo. Imamo neke naše znakove kojima pokazujemo da hoćemo nešto da kažemo. Onda svi njega slušaju..

Sloga i volja komšija iz Naselja “Zbratimljeni gradovi” je poučna i za decu i mlade koji odrastaju u tom prostoru, ali i za žitelje svih drugih delova grada, jer je sve očiglednije u poslednje vreme da građanske inicijative pokreću mnoge lepe događaje u gradu. Ko želi, može da im pomogne da ostvare i naum da se obnovu mobilijar za decu, da im se uradi i ta česma o kojoj ambiciozno maštaju. Za kraj evo dečje zajedničke poruke svima koji žele da im pomognu:

“MI ŽELIMO PARKIĆ”

Podeli članak na društvene mreže