Kada bi se vodila tačna evidencija koliko je filmova i komercijalnih serija snimano u Valjevu, pre svega u Tešnjaru, tefter bi bio obiman, a koliko je grad izdvojio novca producentskim kućama upravo za snimanja, materijala koji se ne mogu podvesti pod opravdanje da se to radi zbog promocije samog Valjeva, došlo bi se sigurno do brojke od više desetina milona dinara i to sve iz budžeta.

Sadašnja garnitura koja vodi grad na Kolubari nije jedina koja na taj način izdvaja ogromna sredstva, jer manir je to i svih prošlih vlastodržaca. Jedino se niko nije dosetio ili nije želeo, da stvari postavi iz drugog ugla.

Filmovi i serije koje ne promovišu Valjevo, a pogotovo Tešnjar, u kojima ova stara čaršija služi samo kao kulisa, kao primer i to ne jedini, je snimanje drugog dela serije Zona Zamfirova, čija je radnja smeštena na jug Srbije, a grad za to na različite načine izdvaja sredstva, od obezbeđivanja smeštaja za filmske ekipa, do angažmana komunalnih službi oko čišćenja prostora gde se snimalo, pa do održavanja reda, pogotovo prilikom višednevne obustave saobraćaja u delovima gde se obavljaju ovi poslovi.

A, ne mora da bude tako. Srbija je samo prošle godine od snimanja stranih filmova inkasirala izmedju 35 i 40 miliona evra, tvrdi Milica Božanić iz Srpske filmske asocijacije. Pa, zar grad nije mogao da donese odluku o načinu korišćenja svog vlasništva, baš kao što to rade privatna lica koja iznajmljuju svoje kuće i prostor i za to dobijaju ugovorenu naknadu.

Upravo takva naknada za korišćenje resursa grada u svhe snimanja filmova i serija, morala bi da se vaspostavi donošenjem adekvatne skupštinske odluke. Razlog je posve jednostavan. Sve što se stavi na filmsku traku, radi se sa ciljem prodaje filmskog i serijskog materijala, dakle maksimalno je komercijalizovano, pa makar se radilo o nečemu što uz broj sedam nosi i prefiks umetnosti. Dakle, dajemo pare da bi neko drugi zaradio, sve nas tapšući po ramenu uz hvalu kako smo dobri domaćini, kako imamo jedinstven prostor poput Tešnjara, a u Tešnjar niko ni dinara ne ulaže. Ali kada bi bilo sreće i još nečega, onda bi i na taj način moglo da se finanisira održavanje i sređivanje objekata sklonih padu. I to upravo u staroj gradskoj čaršiji zbog koje se pred gostima busamo u grudi.

Evo još jednog predloga koji bi se bez većeg napora mnogao ostvariti. Kroz Valjevo godišnje prodje 50 000 ljudi ,što u okviru ekskurzija ili na drugi način. Možda bi turistima mogao da se naplaćuje i ulazak u Tešnjar. Pa neka cena bude i jedan evro što bi prema računici i po sistemu “ništa nije sitno kada ima puno”, bilo oko 50 000 evra godišnje. Samo sa tim novcem, koji bi bio namenski opredeljen, moglo bi da se sredi nekoliko oronulih fasada tešnjarskim. Znam da je ovo o čemu govorimo o dugom štapu, ali nećemo valjda dopustiti da nam jedinstveno blago koje grad poseduje propada, dok na njemu drugi zarađuju novac, dok u isto vreme na pitanje kada će napokon na red doći i sređivanje hronično pustog i prilično zapuštenog Tešnjara, odgovor bude uvek isti. Nema para.

Podeli članak na društvene mreže