Dobitnik nagrade Ljubomir P. Nenadović za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku za 2020. godinu je Nikola Popović za delo „Skice za plovidbu“. Italijanista po struci, bavi se istraživanjem savremene italijanske proze, predaje italijanski jezik na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu.

Objavio je prevode brojnih knjiga, autor je kritičkih osvrta iz oblasti filma, pozorišta i književnosti, putopisa i reportaža. I ovo je samo deo njegove dosadašnje biografije. Prošlo je tačno deset godina od njegovog prvog objavljenog putopisa. Ova nagrada je, kaže, priznanje za dosadašnji rad, a ujedno i podstrek da piše i dalje.

Za mene na dalje, kao italijanistu po struci, kao nekog ko je bio usmeren na prevođenje i ko je iz književnog prevođenja ušao u pisanje i u pisanje putopisa. Putopis kao žanr koji me prilično odredio kao pisca važna je knjiga „Pisma iz Italije“. Verujem da će proći ovo vreme epidemije kada nosimo maske i kada se ne vidimo svi. Biće vremena, nadam se i za Brankovinu, a ja ću uvek rado doći. Mi italijanisti često citiramo jednu rečenicu iz literature, iz Antonia Tabukia „Pereira tvrdi da“, da bi se znala književnost: „Treba znati ljude i vina“. Nisam još pio vino u Valjevu, pio sam sjajnu domaću kafu, a čuo sam i za „Ljubin“ koktel. Čoveku sa putovanja ostale ukus dobrih jela i dobrih vina, ali ono što ostaje svakako i što putopis čuva i što samja pokušao napisati u svojoj knjizi je lice čovekovo i živa, dobra reč, stisak ruke i mirisi, ukusi i zvuk ambijenta grada, kaže Popović.

U skladu sa epidemiološkom situacijom u Muzeju zavičajnih pisaca organizovano je proglašenje i uručenje nagrade. Tradicionalna svečanost u Brankovini izostaje ove godine, ali prema rečima direktorke Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović“, naredna dodela biće upriličena i za sedmog i za osmog laureata.

Nikola Popović se od samog početka svrstao u one danas malobrojne, ali autentične putopisce, koji opisuju ono što vide, ali opisuju i onoga ko gleda nepoznate prostore i ljude, piše između ostalog u obrazloženju odluke žirija za dodelu nagrade prof. Radivoja Mikića.

Još u knjizi „Priče iz Libana“ Nikola Popović je pokazao da je u srpsku književnost ušao putopisac koji ne preza od toga da putopis ukrsti sa pripovedanjem, da, jednom reči, uz kazivanje o jednom neobičnom i našem čitaocu malo poznatom svetu tzv. Istoka prikaže i unutarnji svet onoga ko nas vodi u malo poznate prostore i malo poznate ljude. O čemu god da piše, o Africi ili o Korčuli, Nikola Popović se trudi da pokaže šta se odvija u njegovoj „nesmirljivoj duši“, u tom središtu njegove neugasive potrebe da putuje, putujući saznaje, menja svoju sliku sveta. Nema sumnje da je knjiga „Skice za plovidbu“ i opis pomeranja kroz vrlo različite prostore, od kojih su nam neki uistinu slabo poznati, ali je ona i opis onoga što se odvija u duši čoveka koji je željan mogućnosti da stalno saznaje, da u svet svojih saznanja uključi i ono što samo putovanje može da donese. Tako smo u Nikoli Popoviću dobili i dobrog putopisca i čoveka koji nam omogućava da vidimo kako čovek uvek živi u kulturi i kako iz nje ne izlazi ni onda kad se čini da je do kraja okrenut svetu prirode, navodi se još u obrazloženju.

Popović je, kako je rekao, planirao da zaokruži putopisno troknjižje, ali veruje da će i ako krene u neki drugi žanr, uvek ostati veran temi putovanja.

Podeli članak na društvene mreže